Ako neke influenserke (i) ne dobiju sve džabe, onda pljuju po državi Crnoj Gori, avio-kompaniji, vide rasizam gde ga nikad nije bilo…

Da se razumemo odmah na početku: influenseri su postali prebitni. Za turizam, modu, finansije, fitnes, ugostiteljstvo, putovanja… Pregazili su klasične medije, televizije, magazine i portale i danas jedna objava na Instagramu ili TikToku može nekom hotelu, restoranu ili čitavoj destinaciji doneti više reklame nego ozbiljna marketinška kampanja.

Piše: Nina Dimitrijević

Ali ima tu još nešto.
U Crnoj Gori sam prvi put čula onu, pomalo zlobnu, ali zanimljivu definiciju influensera: to su ljudi koji nikada nikome nisu platili ni kafu.
Ovog meseca imali smo pravu malu najezdu influensera i influenserki u Crnoj Gori. I, gle čuda, neki od njih iz naše zemlje otišli su veoma nezadovoljni.
Jedna influenserka zaključila je da je Crna Gora jedna od najgorih zemalja koje je posetila. Drugi influenser govorio je o rasizmu i diskriminaciji, što je otvorilo mnogo ozbiljniju temu od običnog turističkog nezadovoljstva. Rasizam je ozbiljna optužba i zato s njom treba biti posebno oprezan: pojedinačno neprijatno iskustvo ne mora automatski biti dokaz da je čitavo društvo rasističko.
Crna Gora, uostalom, ima i sasvim drugačija istorijska iskustva od zemalja u kojima je rasna segregacija bila deo državnog sistema. Generacije ljudi sa ovih prostora pamte i vreme kada su studenti iz brojnih afričkih zemalja dolazili na školovanje u Jugoslaviju i kada su Podgorica, tadašnji Titograd, i drugi jugoslovenski gradovi za mnoge od njih bili mesta studiranja i života. To, naravno, ne znači da neprijatnosti i predrasude pojedinaca ne mogu postojati. Znači samo da je vrlo neodgovorno zbog jednog iskustva etiketu lepiti celoj državi i njenim građanima.
Treći influenser otkrio je da u avionu Air Montenegra razlika između ekonomske i biznis klase nije onakva kakvu je očekivao. Tu već ima prostora i za kritiku same kompanije — Air Montenegro očigledno mora mnogo jasnije da komunicira šta tačno putnik dobija kada plati skuplju kartu i da ozbiljnije radi na marketingu i predstavljanju svojih usluga.
Ali sve ove priče imaju jedan zanimljiv zajednički imenilac.
Stiče se utisak da je deo influensera navikao na model po kojem dolazak u neku zemlju automatski znači besplatan hotel, ručak, prevoz, izlete, avionske karte i tretman crvenog tepiha. Kada toga nema, odjednom ništa ne valja. Ni država, ni ljudi, ni avio-kompanija, ni usluga.
A to nije kritika. To je razmaženost prerušena u „recenziju“.
Naravno da Crna Gora nije savršena. Daleko od toga. Crnogorci nisu među najservilnijim domaćinima na planeti, usluga nam često zna biti neujednačena, turistička infrastruktura ima ozbiljnih problema, a poneki ugostitelj ume da se ponaša kao da mu gost smeta što je uopšte došao.
O tome treba govoriti. I te kako.
Ali postoji ogromna razlika između legitimne kritike i kažnjavanja cele zemlje zato što neko nije dobio tretman na koji je navikao.
Influenseri danas imaju ogromnu moć. Upravo zato bi sa tom moći trebalo da ide i malo odgovornosti.
Jer kada vas prati nekoliko stotina hiljada ili nekoliko miliona ljudi, rečenica „ovo je jedna od najgorih zemalja na svetu“ više nije samo privatno nezadovoljstvo jednog turiste.
To postaje medijska poruka.
A medijska moć, makar dolazila iz telefona i Instagram storija, ipak bi trebalo da podrazumeva nešto više od pitanja:
„A šta ja ovde dobijam džabe?“