Nikada se na društvenim mrežama nije putovalo više. Gotovo da ne prođe dan a da neko ne objavi fotografiju iz Barselone, Rima, Malte, Istanbula, Dubaija ili sa Balija. Vikend u Budimpešti, letovanje u Grčkoj, produženi vikend u Londonu – sve je postalo deo svakodnevice.
Piše: Nina Dimitrijević, psihološkinja i ekspertkinja za komunikacije
Mnogi će reći da je to posledica Instagrama. Ja mislim da je uzrok mnogo dublji.
To je posttraumatski sirotinjski sindrom Balkana.
Generacije odrasle u bivšoj Jugoslaviji nisu putovale onako kako danas putujemo. Putovalo se uglavnom radno – u Nemačku, Austriju, Libiju, Irak ili Sovjetski Savez. Turistička putovanja bila su privilegija malobrojnih. Imati pasoš nije bilo podrazumevano, a letovanje u Italiji ili Španiji predstavljalo je luksuz rezervisan za mali broj ljudi.
A onda su došle devedesete.
Ratovi, sankcije, hiperinflacija, redovi za hleb, nestašice goriva i potpuni ekonomski slom ostavili su mnogo dublje posledice nego što smo spremni da priznamo. Nisu nam uzeli samo novac. Uzeli su nam osećaj normalnog života.
Zbog toga današnje putovanje nije samo odmor.
Za mnoge ljude ono predstavlja dokaz da su konačno pobedili siromaštvo.
Fotografija sa Ajfelovog tornja ili iz Santorinija često nije poruka prijateljima. To je poruka samom sebi.
„Uspeo sam.“
Naravno, tome su doprinele i objektivne okolnosti. Niskotarifne avio-kompanije učinile su Evropu dostupnijom nego ikada. Hoteli sa tri zvezdice, apartmani i platforme za kratkoročni smeštaj omogućili su da i ljudi sa prosečnim primanjima mogu nekoliko puta godišnje da otputuju. Standard na Balkanu jeste porastao u odnosu na devedesete i početak dvehiljaditih.
Ali nije sve ekonomija.
Mnogi danas podižu kredite, koriste kartice ili pozajmljuju novac da bi otišli na putovanje. Finansijski to često nije racionalna odluka. Psihološki – jeste.
Jer ne kupuju samo avionsku kartu.
Kupuje se osećaj da više nisi onaj dečak ili devojčica koji su odrastali uz nestašice, inflaciju i priče da je more luksuz.
Kupuje se potvrda da pripadaš svetu iz kojeg si nekada bio isključen.
Ali postoji još jedna važna promena.
Generacija Z potpuno drugačije doživljava uspeh od svojih roditelja.
Njihovi roditelji gradili su ogromne kuće, često mnogo veće nego što su im bile potrebne. Verovali su da je kuća dokaz uspeha, sigurnosti i društvenog statusa. Danas u mnogim tim kućama živi jedan ili dvoje starijih ljudi, dok su deca odavno otišla.
Mladi više ne žele kuću od 400 kvadrata.
Radije će iznajmiti stan od 50 kvadrata i potrošiti novac na putovanje u Japan, Portugal ili Island.
Njima iskustva vrede više od kvadrata.
Možda je upravo to najveća civilizacijska promena poslednjih dvadeset godina. Status se više ne meri fasadom i kapijom, već uspomenama, fotografijama i pričama koje nosimo sa putovanja.
Da li u tome ima pretvaranja? Naravno da ima. Društvene mreže podstiču potrebu da pokažemo najbolju verziju svog života. Ali bilo bi pogrešno svesti sve na želju za lajkovima.
Iza mnogih fotografija sa aerodroma krije se mnogo dublja emocija – želja da sebi dokažemo da smo izašli iz kruga u kojem su živeli naši roditelji.
Možda zato Balkan danas toliko putuje.
Ne zato što smo postali bogati.
Već zato što više ne želimo da se osećamo siromašno.
BiznisCG
Komentari čitalaca 0
Podijelite mišljenje i ocijenite komentare drugih čitalaca.