Internet je preplavljen hranom.

Ali ne bilo kakvom.

Morski plodovi uredno poređani na ogromnim tanjirima. Kavijar. Škampi. Hobotnice. Odresci. Egzotično voće. Flaše skupocenih pića. Restorani sa belim stolnjacima, hotelski doručci, tanjiri toliko dekorisani da ponekad više podsećaju na izložbene eksponate nego na ručak.

Piše: Nina DIMITRIJEVIĆ, psiholog i ekspertkinja za komunikacije

Telefon se vadi pre viljuške.

Fotografija mora da se napravi.

Da ostane dokaz.

A gde je popara?

Gde je raštan?

Gde je boranija?

Gde su ona jela na kojima su odrasle generacije ljudi sa ovih prostora?

Gotovo ih nema.

I ne mislim da je to slučajno.

Mislim da je u pitanju isti fenomen zbog kojeg toliko fotografišemo putovanja, aerodrome, hotele i egzotične destinacije. Samo što se ovog puta ne dokazuje da možemo da odemo negde.

Dokazuje se da možemo da pojedemo nešto što je nekada za nas bilo nedostižno.

Bez dileme – posttraumatski sirotinjski sindrom.

Devedesete nisu prošle onog trenutka kada je prošao kalendar

Živela sam na relaciji Podgorica–Beograd.

I dobro pamtim devedesete.

Ko ih je živeo, zna da priča o tom vremenu nije samo priča o politici, ratovima, sankcijama i hiperinflaciji.

To je priča o svakodnevnom životu.

O tome šta ima u prodavnici.

Šta nema.

Šta danas košta jednu, a sutra ko zna koliko.

Šta možeš da kupiš, a šta samo da gledaš.

I, pre svega, šta će se danas staviti na sto.

Hrana je u takvim vremenima mnogo više od hrane.

Ona postaje osećaj sigurnosti.

A kada sigurnosti dugo nema, njeno odsustvo ostaje u čoveku čak i onda kada se frižider ponovo napuni.

Zato mislim da fotografije današnjih trpeza treba posmatrati i kao mali psihološki arhiv Balkana.

Mi možda slikamo sadašnjost, ali se na tim fotografijama ponekad vide devedesete.

Ne fotografišemo ono što jedemo. Fotografišemo ono što hrana govori o nama.

Zašto niko ne oseti naročitu potrebu da objavi tanjir boranije?

Zašto se telefon retko vadi pred poparom?

Zašto raštan, pasulj, krompir ili domaća čorba uglavnom ostaju izvan kadra?

A onda stigne plata sa morskim plodovima, skupa riba ili nešto što jedemo jednom godišnje – i telefon je odmah na stolu.

Zato što fotografija hrane na društvenim mrežama često uopšte nije fotografija hrane.

Ona je fotografija statusa.

Poruka nije:

„Pogledajte šta jedem.“

Poruka je:

„Pogledajte šta danas mogu sebi da priuštim.“

A ta razlika je ogromna.

Generacijama koje nisu upoznale oskudicu možda je to samo Instagram.

Generacijama koje jesu, iza fotografije ponekad stoji mnogo starija potreba.

Da sebi kažemo:

Ima se.

Ne mora više da se štedi svaki zalogaj.

Ne mora da se računa.

Ne mora da se pita koliko će sutra koštati.

Ne mora da se jede ono što se mora.

Danas mogu da biram.

Popara je ukus detinjstva, ali i podsetnik na vreme iz kojeg želimo da pobegnemo

Tu dolazimo do možda najzanimljivijeg paradoksa.

Popara može biti divna.

Raštan može biti fantastičan.

Boranija može biti zdravija i ukusnija od pola onoga što fotografišemo po restoranima.

Ali ona nema istu simboličku vrednost.

Jer za veliki broj ljudi sa Balkana takva jela nose uspomenu na običnost, skromnost i vreme kada se nije mnogo biralo.

Skupi restoran, s druge strane, predstavlja mogućnost izbora.

Kavijar nije samo kavijar.

Škampi nisu samo škampi.

Skupa boca na stolu nije samo piće.

Sve to može postati mala potvrda društvenog uspona.

Više nisam tamo gde sam nekada bio.

I zato se fotografiše.

Ne samo da bi drugi videli.

Nego da bismo videli i mi sami.

Nekada se uspeh pokazivao kućom. Danas se pokazuje tanjirom.

Na Balkanu se decenijama status dokazivao drugačije.

Velikom kućom.

Spratom više.

Novim automobilom.

Ogradom.

Fasadom.

Danas su društvene mreže promenile scenografiju, ali potreba nije potpuno nestala.

Status je postao prenosiv.

Stane u ekran telefona.

Ne moraš više da imaš kuću koju će komšiluk gledati narednih trideset godina.

Dovoljno je da večeras imaš sto koji će nekoliko hiljada ljudi gledati nekoliko sekundi.

Putovanje.

Hotel.

Restoran.

Tanjir.

Čaša.

Pogled.

Klik.

Objava.

Dokaz.

I nije ovo osuda ljudi koji fotografišu hranu

Naravno da nije svaka fotografija skupog ručka posledica neke kolektivne traume.

Ljudi vole lepu hranu. Vole restorane. Vole putovanja. Vole fotografiju. Društvene mreže su napravljene upravo tako da na njima pokazujemo zanimljivije delove života, a ne svaki obični utorak.

Ali kada se isti obrazac ponavlja kod miliona ljudi sa prostora koji je pre samo nekoliko decenija prošao kroz ozbiljnu ekonomsku oskudicu, vredi se zapitati zašto.

Zašto toliko želimo da pokažemo obilje?

Zašto fotografišemo ono što je skupo, a gotovo nikada ono što nam je poznato?

Možda zato što se od siromaštva najteže opraštamo upravo onda kada mislimo da smo ga ostavili iza sebe.

Jer popara nikome ništa ne dokazuje

Popara ne govori da si uspeo.

Boranija ne govori da imaš novca.

Raštan ne govori da si bio u skupom restoranu.

To su jela koja ne moraju ništa da glume.

Ona samo hrane.

I možda baš zato nisu dovoljno zanimljiva društvenim mrežama.

Skupi tanjir, međutim, može da kaže ono što čovek ponekad ne želi ili ne ume da izgovori:

„Nisam više siromašan.“

Možda je zato internet pun kavijara, škampa, bifteka, egzotičnog voća i skupocenih trpeza, a tako malo popare, raštana i boranije.

Ne zato što smo zaboravili njihov ukus.

Nego zato što smo previše dobro zapamtili šta su nam nekada predstavljali.

Devedesete su prošle.

Redovi su nestali.

Police su pune.

Granice su otvorene.

Restorani nikada brojniji.

Ali čovek ne izlazi iz oskudice istog dana kada oskudica izađe iz njegovog života.

Ponekad su potrebne generacije.

I zato, kada sledeći put vidite deset fotografija skupih tanjira na društvenim mrežama, a nijednu poparu, nemojte odmah pomisliti da smo samo postali snobovi.

Možda gledate nešto mnogo dublje.

Generaciju koja i dalje, trideset godina kasnije, pokušava sebi da dokaže:

Ima hrane.

Možemo da biramo.

Prošlo je.

Samo što, izgleda, u nama još nije sasvim prošlo.