STAV – STOJANOVIĆ: Kako tautopolitija, normativna mimikrija i nedostatak demokratske kulture oblikuju upravljanje tranzicionim Univerzitetom

Ovih dana aktuelna je polemika oko načina izbora rektora Univerziteta Crne Gore. Pošto sam jedan od potpisnika inicijative za promjenu načina izbora vodećih ličnosti crnogorske Alma Mater i član tima koji je tu inicijativu obrazlagao pred matičnim skupštinskim odborom, nalazim za shodno da dodatno pojasnim svoje stanovište

Piše: prof.dr Radovan STOJANOVIĆ

Neću govoriti o pojedincima i grupama, koji u datom procesu vide priliku za svoje pozicioniranje i uticaj. Niti o pokušajima da se kroz portale i medije od strane neistomišljenika spinuje suština ideje koju zastupam. Niti o neuobičajenom ubrzavanju procedure po starom.

Pojedinci dolaze i odlaze, dok pojave ostaju, sa svim svojim uzrocima i posljedicama. 

Akademska autonomija danas je „de jure“ široko proklamovana, ali je „de facto“ često ograničena političkim, upravljačkim i finansijskim mehanizmima. Uzroci takvog stanja su višeslojni, ali ću se zadržati na onome što sam na datu temu zaključio tokom višedecenijskog iskustva u evropskom prostoru visokog obrazovanja i njegovoj domaćoj interpretaciji.

Uz neohodnu hipotezu da je za tango potrebno dvoje, u datom slučaju, univerzitet i politika, ukazaću na nekoliko uzroka koji su doveli do otklona jednog dijela akademske zajednice prema načinu na koji se namjeravju organizovati predstojeći izbori za rektora UCG-a. Vjerovatno je situacija slična i na ostalim tranzicionim univerzitetima, naročito balkanskim.   

Prvi uzrok nazvao bih AKADEMSKOM TAUTOPOLITIJOM (grč. tauto – isto, politeia – politički poredak), stanjem u kojem dio akademske zajednice, zahtijevajući autonomiju od političkog sistema, unutar sopstvenih institucija postepeno počinje da reprodukuje upravo obrasce tog sistema.

Drugi je BALKANSKA NORMATIVNA MIMIKRIJA, u akademskoj varijantu. Prema spolja demonstrira se totalna privrženost evropskim modelima, terminologiji i pravilima, dok se unutar zadržavaju stari provjereni obrasci političkog uticaja, klijentelizma i personalizovane moći.

Treći uzrok se može poistovjetiti sa NEDOSTATKOM DEMOKRATSKE KULTURE, a ogleda se u nesposobnosti da ovdašnji akademac autonomiju istovreemno shvati kao zaštitu od spoljnog uticaja i obavezu izgradnje institucionalno-pravnog okvira koji istu neće samo deklarisati, već i garantovati.

Evropska reforma visokog obrazovanja, alijas Bolonja, značajno je potisnula elemente humboltovog modela, zasnovanog na ideji da univerzitet prvenstveno vode profesori, istraživači i akademska zajednica kroz kolegijalne mehanizme odlučivanja. Senat je imao centralnu ulogu, a rektor je bio prvi među jednakima. Paralelno se afirmiše tzv. menadžerski model upravljanja univerzitetom (managerial university governance), zasnovan na profesionalizaciji upravljanja, strateškom menadžmentu i finansijskoj odgovornosti. Uvode se upravni odbori, savjeti i snažnije izvršne strukture. Argument zvuči poprilično racionalano. Univerzitet nije samo akademska zajednica već i složena javna institucija koja mora biti efikasna, finansijski odgovorna i međunarodno konkurentna. Pod takvim sloganom sve više se potiskuje neposredni sistem izbora upravljačkih struktura, koji se još uvijek zadržava u istorijski jakim uporištima univerzitetske kulture i demokratskog osjećaja. Neke zemlje, autokratske provinencije, zadržavaju princip direktnog imenovanja rektora od strane vlasti, dok se u nekim liberalni princip totalno radikalizuje u korist autokratskog principa.   

Po principu utrkivanja u bolonjskom liderstvu, mi prihvatamo nametnuti model menadžerskog upravljanja, dok po principu normativne mimikrije uspostavljamo mehanizme po kojima ćemo taj princip prilagoditi domaćim potrebama i nvikama.  Ukida se institucija profesora i katedre kao osnovnih ćelija univerzitetske organizacije i struke, fakultetske jedinice gube nezavisnost finansijskog i drugog odlučivanja. Postajemo centralizovani, alias integrisani univerzitet.

Izvršne nadležnosti se prebacuju na nivo univerziteta i veoma često se preklapaju sa akademskim nadležnostima. Rektor ima snažne izvršne nadležnosti. Predsjedava Senatom. Prorektori po funkciji ulaze u Senat, iako se dio njih dominantno bavi upravljačkim i administrativnim poslovima, a veliki broj dekana pripadajuće jedinice po defaultu biraju u sastav Senata. Doduše, pojedini članovi su izabrani voljom kolega, ali njihov broj i mišljenje ne oblikuju krajnji ishod. Stoga, i samim personalnim sastavom Senat ne garantuje fer izbor upravljačkih struktura. U pogledu izbora u akademska zvanja senatori su pod manjim pritiskom i kako tako iskazuju realniji stav. Uticaj profesora, naučnika i studenta u procesu odlučivanja i kontrole potpuno isčezava, da ne govorimo o zajedničkim službama i servisima.

Za utjehu, izbori za dekane ostaju neposredni, jer su njegova ovlašćenja, posebno finansijska, svedena na minimum. Isto je sa izborima za studentske predstavnike u tijelima fakulteta, gdje se još uvijek, kako-tako, neposredno biraju. No, njihove kolege u Senatu i Upravnom odboru, sa mnogo jačim ovlašćenjima, i dalje se indirektno imenuju. 

Dodatnu konfuziju u procesu upravljanja unosi Upravni odbor, čija mi funkcija i legitimitet u domaćoj izvedbi nikada nijesu bili jasni. Član 4 aktuelnog Statuta UCG kaže da je osnivač Univerziteta Crna Gora. Član, 25 kaže da u Upravni odbor ulaze 5 predstavnika osnivača i da predstavnike osnivača imenuje Vlada. Legitimno je pitanje prirode njihovog mandata, predstavljaju li oni trajni javni interes države Crne Gore kao osnivača ili političku volju izvršne vlasti koja ih u određenom trenutku imenuje? Sa druge strane od sadašnjih 5 predstavnika osnivača, 3 su zaposleni na Univerzitetu Crne Gore. Legitimno je pitanje u kojoj mjeri predstavnik osnivača može nezavisno vršiti nadzornu funkciju nad institucijom sa kojom je istovremeno profesionalno povezan. Još važnije pitanje jeste gdje se nalaze granice ostvarivanja osnivačkih prava prema instituciji čiju autonomiju jemči Ustav?

 Problem, dakle, nije nužno u menadzerskom modelu, već u njegovoj domaćoj interpretaciji. Kao posledica pod okriljem deklarativne autonomije i unutar samog univerziteta mogu nastajati centri neformalnog uticaja koji sistem oblikuju kroz unutrašnje institucionalne mehanizme i odnose sa izvršnom vlašću. Tako nastaje institucionalni prostor u kojem granicu između akademskog samoupravljanja, upravljanja i nadzora nije uvijek jednostavno povući.

Autonomija univerziteta nije isto što i autonomija univerzitetske uprave. Prva štiti akademsku zajednicu od spoljne kontrole. Druga, ako nije praćena unutrašnjom demokratijom, transparentnošću i odgovornošću, može postati zaštita postojećih centara moći. Ako profesori, istraživači i akademska zajednica imaju sve manji neposredni uticaj na izbor svog akademskog rukovodstva, dok se odlučivanje prenosi na složene predstavničke i upravljačke strukture, legitimno je postaviti jednostavno pitanje,  čija se autonomija zapravo povećava?

Zato ne tvrdim da je neposredni izbor jedini evropski model, niti da sam po sebi garantuje kvalitet univerziteta. Tvrdim nešto drugo. U društvu sa nedovoljno razvijenom institucionalnom kulturom, malom akademskom zajednicom i jednim dominantnim javnim univerzitetom, svaki dodatni nivo posredovanja između akademske zajednice i izbora njenog rukovodstva stvara još jedan prostor za neformalni uticaj, interesno povezivanje i koncentraciju moći. U našim sadašnjim okolnostima ne rešava konfuziju oko osnivača, lažnog titularstva, ali otklanja barem dio institucionalne konfuzije i doprinosi “fer pleju” unutar kolektiva.  Ako akademska zajednica neposredno, tajno i uz jasno utvrđene ponderisane koeficijente bira rektora, onda je izvor njegovog akademskog legitimiteta jasan. Profesori glasaju. Istraživači glasaju. Studenti glasaju. Ostali zaposleni glasaju. Svaka grupa nosi unaprijed poznatu težinu, a rezultat je posljedica njihove izražene volje. Tada Vlada ne bira rektora. Upravni odbor ne bira rektora. Senat ne bira rektora. Bira ga univerzitetska zajednica. To, naravno, neće ukloniti politiku sa univerziteta, niti interese, lobiranje, grupisanje ili pokušaje uticaja. Nijedan izborni sistem to ne može. Ali će učiniti nešto mnogo važnije, učiniće jasnim ko bira, ko je izabran i kome izabrani duguje svoj demokratski legitimitet. Neposredni izbor, uz sve svoje nesavršenosti, počiva na demokratskoj ideji staroj gotovo dva i po milenijuma, kakav bio, bolji način do sada nije pronadjen.

Kroz dugi radni vijek na Univerzitetu Crne Gore pratio sam mnogo izbora za Rektora. U nekima sam učestovao pomagajući nezavisne kandidate. Ne bih se mogao pohvaliti demokratskim kapacitetom tih izbora, niti da su nezavisni kandidati imali sreće.  Sa druge strane imao sam privilegiju da doktoriram na univerzitetu koji je u to vrijeme njegovao izrazito inkluzivan akademski model upravljanja. Zaposleni su neposredno učestvovali u izboru rektora, uz ponderisane koeficijente i snažno učešće profesora, studenata i drugih zaposlenih. Dane tih izbora pamtim kao istinske univerzitetske praznike. U jednom takvom postupku za prvog među jednakima izabran je i moj ko-mentor i dugogodišnji koautor na naučnim radovima, koji se iskreno nije nadao da će biti izabran. U Sloveniji sam takođe bio svjedok neposrednih univerzitetskih izbora. Takav model nije ni jedini ni univerzalni evropski standard, ali jeste legitimna i provjerena evropska akademska praksa.

Zbog svega navedenog, međunarodnog iskustva, ali i godina provedenih u akademskoj zajednici, sklon sam najdirektnijim oblicima izbora za funkcije unutar nje.

Od svega je, međutim, važnije kako vaspitavamo mlađe generacije. Akademska kultura se ne uči samo iz statuta, pravilnika i deklaracija. Uči se kroz iskustvo učešća, slobodnog izbora, odgovornosti, neslaganja i poštovanja drugačijeg mišljenja.