STAV – Saučešće nije isto što i veličanje zločina: Zašto Duraković ne podnese krivičnu prijavu protiv Vučića i Dodika. Mandić je izjavio saučešće

Da odmah bude potpuno jasno: ne pada mi napamet da branim lik i delo pokojnog Ratka Mladića. On je pravosnažno osuđen za genocid u Srebrenici i druge ratne zločine i te sudski utvrđene činjenice ne mogu se menjati u zavisnosti od političkih simpatija.

Piše: Nina Dimitrijević

Postoje trenuci kada bi politika morala da zastane pred elementarnim ljudskim običajem. Smrt i saučešće porodici, bez obzira na to šta mislimo o pokojniku, upravo su jedan od takvih trenutaka.
Zato me je iznenadila odluka potpredsednika Republike Srpske Ćamila Durakovića da podnese krivičnu prijavu protiv predsednika Skupštine Crne Gore Andrije Mandića zbog toga što je porodici Ratka Mladića uputio saučešće.

Jer postoji ogromna razlika između negiranja zločina, veličanja ratnog zločinca i izjavljivanja saučešća njegovoj porodici.
Mandić je saučešće uputio Darku Mladiću povodom smrti njegovog oca. Možemo raspravljati o tome da li je predsednik parlamenta trebalo javno da se oglašava. Ali pretvarati samu izjavu saučešća u pitanje krivične odgovornosti otvara mnogo ozbiljniju dilemu.
Ako je kriterijum za krivičnu prijavu javno veličanje Ratka Mladića ili relativizovanje njegovih zločina, onda se nameće pitanje doslednosti.
Zašto se pravna i politička oštrica primenjuje selektivno?
Godinama na prostoru bivše Jugoslavije slušamo izjave političara u kojima se presuđeni ratni zločinci predstavljaju kao heroji, njihove presude relativizuju, a nacionalistička retorika koristi za prikupljanje političkih poena. Ako Duraković smatra da takvi postupci predstavljaju krivično delo, onda bi isti pravni standard morao da važi za svakoga — bez obzira na to da li se preziva Dodik, Vučić ili drugačije. Naročito što su Vučić i Dodik veličali lik i delo Ratka Mladića.
U pravnoj državi ne bi smelo da postoje podobni i nepodobni počinioci, niti zakon sme da zavisi od političkog trenutka.
Još je opasnije ako počnemo da brišemo granicu između ljudskog saučešća porodici i političke rehabilitacije nečijih dela. Hrišćanski, ali i jednostavno ljudski, jeste izjaviti saučešće porodici koja je izgubila člana. To ne znači odobravati ono što je taj čovek radio za života, niti poricati njegove zločine.
Možete osuditi zločin i istovremeno pokazati elementarnu ljudskost prema porodici pokojnika. Jedno drugo ne poništava.
Žrtve zaslužuju pijetet, pravdu i poštovanje. Presude međunarodnih sudova moraju se poštovati. Ali isto tako moramo paziti da borba protiv istorijskog revizionizma ne preraste u političko određivanje kome je dozvoljeno izjaviti saučešće.
Jer ako dođemo do toga da je i saučešće predmet krivične prijave, onda više ne raspravljamo samo o prošlosti.
Raspravljamo o tome kakvo društvo želimo da budemo danas.