Dugo nisam bila ovako ponosna kao rođena Beograđanka.
Studentska lista je pobedila. Prema objavljenim izbornim projekcijama, osvojila je većinu potrebnu da preuzme odgovornost za vođenje Srbije. A ja sam u toj vesti pročitala i nešto sasvim lično: možda ipak nismo uzalud učili svoju decu da budu poštena, da rade i da se znanjem bore za svoje mesto.
Piše: Nina DIMITRIJEVIĆ
Godinama sam se pitala kako izgleda roditelju da detetu govori „uči“, dok pred njim napreduju oni koji se hvale da knjigu nisu otvorili. Kako profesorka ulazi u učionicu i objašnjava vrednost truda u društvu u kojem je veza prečesto vredela više od ocene, a poslušnost više od stručnosti. Koliko puta su najbolji đaci spakovali diplomu i otišli, ostavljajući roditeljima praznu sobu i termin za sledeći video-poziv.
Zato ovu pobedu doživljavam kao njihovu osvetu.
Osvetu najboljih đaka. Svih onih koji su ostajali nad knjigom dok su drugi tražili prečicu. Onih koji su znali odgovor, ali nisu imali broj telefona koji otvara vrata. Onih kojima je govoreno da su naivni zato što veruju da se rad računa.
Na Studentskoj listi je 160 doktora nauka. Ta brojka govori o ljudima koji su pristali da svoje znanje stave pred javnost i prihvate političku odgovornost. Od njih sada očekujem mnogo, upravo zato što znaju koliko ozbiljan rad traži vremena, discipline i proveravanja sopstvenih grešaka.
Pomislila sam i na 1968. godinu. Na studente koji su u Beogradu ustali protiv društvenih nejednakosti i privilegija političke elite. Drugo vreme, druga država, ali poznata potreba mladih da pitaju zašto pravila koja važe za njih ne važe i za moćne.
U ovoj pobedi vidim priliku da se takvo pitanje konačno preseli tamo gde se donose odluke. Da mladost ne bude samo prizor sa ulice koji vlast pokušava da sačeka, umori i zaboravi. Da dobije mogućnost da menja ono zbog čega je izašla na ulicu.
Poražen je, nadam se, i jedan ukus vlasti. Kamarila koja je državu doživljavala kao svoje vlasništvo, javni prostor pretvarala u rijaliti, a građane navikavala na poniženje. Taj svet „ćacija“, dvorskih influensera i političkog polusveta, u kojem se od svakoga tražilo da aplaudira, a gotovo ni od koga da nešto zna.
Nikome obrazovanje samo po sebi ne daje moralnu nadmoć. Ali godinama smo gledali kako se neznanje nagrađuje, kako se pristojnost ismeva i kako se ljudima koji postavljaju pitanja poručuje da ćute. Razumem zato radost svakoga ko je u studentskoj pobedi prepoznao povratak samopoštovanja.
I da, meni se više sviđa „Lijte kiše, hladne vode“ nego „Tri poljupca hoću ja“.
U prvoj čujem emociju koja mi je bliža ovoj noći: nešto setno, istrajno, zajedničko. Uz nju mogu i da se radujem i da zaplačem. Pomislim na roditelje koji su strepeli, na profesore koji su stali uz svoje studente, na mlade ljude koji su morali prerano da nauče koliko košta javno izgovorena reč.
Studenti su ponos. Meni su vratili osećaj da smem nešto dobro da očekujem od zemlje koju volim. Da mogu da zamislim Srbiju u kojoj se lekar, nastavnica, naučnik i radnik neće osećati kao statisti u tuđoj predstavi.
Od ove promene očekujem i mirniji region. Nadam se vlasti koja će sa susedima razgovarati bez potrebe da svakih nekoliko dana proizvodi novog neprijatelja. Vlasti koja će razumeti koliko nam znače normalni odnosi, otvoreni putevi i mogućnost da se posećujemo bez političke zebnje. Volela bih da iz Beograda češće stižu vesti o saradnji, a da se ljudi širom regiona malo odmore od tuđih izbornih kampanja.
Znam da će doći razočaranja. Biće grešaka, teških odluka i pitanja na koja pobednici neće imati spreman odgovor. Pratiću ih, kritikovati i tražiti da ispune obećano. Toliko im dugujem ako verujem u ono zbog čega su dobili podršku.
Ali danas sam srećna. Zbog svih onih kojima je bilo teško da ostanu pristojni, a ostali su. Zbog dece kojoj ćemo lakše pogledati u oči kada im kažemo da uče. Zbog mogućnosti da neki mladi čovek večeras prvi put pomisli da bi ipak mogao da ostane.
Najbolji đaci su dobili priliku.
Volela bih da zemlja ume da je sačuva.
Komentari čitalaca 0
Podijelite mišljenje i ocijenite komentare drugih čitalaca.