STAV – Evropa gori kao 1968-e: Mladi podigli revoluciju protiv preskupih stanova, praznih novčanika i privilegovanih političara

Od Srbije i Albanije do Francuske, Italije i Španije, povodi za proteste su različiti, ali se iza njih prepoznaje zajedničko nezadovoljstvo: generacija Z kojoj je obećano da će obrazovanjem i radom obezbediti pristojan život sve teže dolazi do samostalnosti.

Piše za BiznisCG: Nina DIMITRIJEVIĆ

Dok posmatram slike evropskih ulica, sve sam uverenija da političke elite potcenjuju dubinu nezadovoljstva mladih. Iza transparenata, blokada i protesta nalazi se pitanje na koje vlasti sve teže odgovaraju: kako da čovek koji se školuje, radi i poštuje pravila obezbedi stan, plati račune i planira porodicu?

Poređenje sa 1968. godinom nameće se zbog mladih koji izlaze na ulice i osporavaju autoritet institucija. Ipak, današnji protesti imaju drugačiji istorijski kontekst i različite nacionalne ciljeve. Ne postoji jedna evropska revolucija, jedinstven program ili zajedničko rukovodstvo. Postoji, međutim, nezadovoljstvo koje prelazi granice jer ljudi u tuđim problemima sve lakše prepoznaju sopstveni život.

Današnja pobuna ima vrlo konkretan račun: kirija, hrana, gorivo, školarina i plata od koje posle svega toga ostaje premalo.

Različiti povodi, sličan osećaj nepravde

U Francuskoj su protesti zbog manjka nastavnika i loših uslova u školama prerasli u šire demonstracije zbog životnih troškova, nejednakosti i javne potrošnje. U Italiji su protesti protiv ratova i skupoće u Milanu prerasli u sukobe, pljačke i paljenje imovine. Nasilje zahteva osudu i odgovornost, ali ne daje odgovor na razloge zbog kojih su ljudi prvobitno izašli na ulicu.

Španija pokazuje koliko stambeno pitanje može postati političko pitanje prvog reda. Protesti su u središte rasprave postavili nedostupne stanove, rast kirija i iseljenja. Nedostatak ponude, prepreke izgradnji i širenje kratkoročnog izdavanja deo su problema koji se godinama gomilao.

U Albaniji se nezadovoljstvo povezuje sa optužbama za korupciju, nedostatkom perspektive i stanjem obrazovanja. U Srbiji je studentski pokret izrastao iz zahteva za odgovornošću posle pada nadstrešnice u Novom Sadu i pogibije 16 ljudi. Zato bi bilo pogrešno sve ove proteste svesti na skupe stanove ili cenu goriva. Negde je u prvom planu životni standard, a negde poverenje da institucije uopšte rade u interesu građana.

Njihova zajednička nit, prema mom mišljenju, jeste osećaj da teret društva i koristi njegovog razvoja nisu pravedno raspoređeni.

Stan je postao granica između dve budućnosti

Stambena kriza posebno jasno razotkriva tu podelu.

Onome ko već ima više nekretnina rast cena može povećavati bogatstvo. Onome ko tek pokušava da kupi prvi stan isti rast udaljava samostalnost. Tako isti ekonomski pokazatelj za jedne predstavlja dobitak, a za druge zatvorena vrata.

Prema Eurostatu, cene stambenih nekretnina u Evropskoj uniji u drugom kvartalu 2026. bile su 4,7 odsto više nego godinu ranije, dok su kirije porasle tri odsto. Ti proseci ne opisuju položaj svakog grada ili domaćinstva, ali potvrđuju nastavak pritiska na stanovanje.

Za mladu osobu stan nije samo tržišna kategorija. To je mogućnost da se odvoji od roditelja, prihvati posao u drugom gradu, zasnuje zajednicu i planira dete. Kada stanovanje postane nedostupno, odlaže se čitav život.

Posebno me zabrinjava poruka koja se mladima tada šalje: da njihov trud vredi manje od nasleđene imovine i da godine rada ne mogu nadoknaditi početnu prednost nekoga ko je dobio ključeve porodičnog stana.

Društvo u kojem poreklo sve više određuje budućnost teško može dugo održati veru u jednake šanse.

Generacija Z traži dokaz da trud ima smisla

Generaciju Z često opisuju kao nestrpljivu, preosetljivu ili nedovoljno spremnu na odricanje. Smatram da takve ocene previše lako oslobađaju odgovornosti one koji donose odluke.

Mladom čoveku može se objasniti da uspeh zahteva vreme. Mnogo mu je teže objasniti zašto ni zaposlenje ne otvara realan put do samostalnog života, dok se politička bliskost i porodične veze očigledno isplate.

Društvene mreže dodatno pojačavaju vidljivost tih razlika. Luksuz je svakodnevno pred očima ljudi koji računaju koliko mogu da potroše do sledeće plate. Razlika u prihodima postaje još bolnija kada postoji sumnja da je bogatstvo stečeno privilegijama, javnim poslovima ili zloupotrebom funkcije.

Samo bogatstvo političara nije dokaz korupcije. Ali javna funkcija zahteva proverljivo poreklo imovine, kontrolu sukoba interesa i stvarnu odgovornost. Političar koji poziva građane na strpljenje mora biti spreman da objasni sopstvene privilegije.

Poverenje nestaje kada se od građana traži da prihvate svako poskupljenje, dok odgovorni za loše odluke ostaju zaštićeni.

Zašto nas ovo podseća na 1968?

Sličnost prepoznajem u trenutku kada mladi prestaju da prihvataju objašnjenje da stvari jednostavno moraju biti takve. Autoritet vlasti tada zavisi od sposobnosti da odgovori na pitanja koja dolaze sa ulice.

Ipak, ne bih romantizovala današnje proteste niti ih proglašavala istorijskom pobedom unapred. Velika okupljanja ne garantuju bolje institucije, a opravdan bes može biti zloupotrebljen. Paljenje, pljačka i napadi ugrožavaju ljude i udaljavaju raspravu od prvobitnih zahteva. Jednako je neprihvatljiva prekomerna policijska sila.

Uspeh će zavisiti od toga mogu li se zahtevi prevesti u promene: dostupnije stanovanje, kvalitetnije obrazovanje, odgovorniju javnu potrošnju i institucije koje jednako primenjuju pravila.

Crna Gora bi ovu evropsku sliku morala pažljivo da čita. Rast zarada ima smisla samo ako građanima povećava mogućnost da plate život i nešto planiraju. Ako veći deo povećanja prihoda progutaju stanovanje i svakodnevni troškovi, zadovoljstvo se brzo pretvara u razočaranje.

Potrebne su investicije i nova radna mesta, ali i dokaz da razvoj donosi korist široj zajednici. Grad mora imati prostor za ljude koji u njemu rade, predaju, leče i podižu decu. Politika koja vidi samo vrednost kvadrata lako prestane da vidi stanovnika.

Uverena sam da se najvažnija poruka ovih protesta može razumeti bez ijednog zapaljenog kontejnera: mladi traže razlog da veruju da njihova budućnost zavisi i od njihovog rada.

Evropske vlasti još imaju priliku da odgovore. Ali odgovor mora biti vidljiv u životu građana. Kada čitava generacija izgubi veru da poštenim radom može steći dom i sigurnost, problem odavno prevazilazi cenu stanova — tada je ugroženo poverenje na kojem društvo počiva.