STAV: Došlo je vreme da Crnogorci bolje žive u Crnoj Gori nego oni u Nemačkoj

Da odmah razjasnimo: standard u Nemačkoj je i dalje mnogo viši nego u Crnoj Gori. Plate su veće, ekonomija snažnija, institucije uređenije, a mogućnosti za karijeru neuporedivo šire. Ali standard i kvalitet života nisu ista stvar.

Piše: Nina Dimitrijević, psiholog i ekspertkinja za komunikacije

Radim, živim i putujem na relaciji Beograd–Podgorica–Minhen i sve više primećujem jedan paradoks: prosečan čovek iz Crne Gore danas ne mora nužno da živi lošije od svog sunarodnika koji radi u Nemačkoj. U određenim okolnostima može da živi i bolje.
Ključna razlika je stanovanje.
U Crnoj Gori ogroman broj ljudi živi u svom stanu, kući ili porodičnoj nekretnini. U Nemačkoj veliki deo naših ljudi živi pod zakupom. Nemačka plata na papiru izgleda impresivno kada je uporedimo sa crnogorskom. Međutim, kada od nje odbijete kiriju, režije, prevoz, osiguranja i ostale troškove života, razlika postaje mnogo manja.
Naši ljudi u Nemačkoj, uz izuzetke, najčešće nisu na vrhu nemačkog tržišta rada. Ne uzimaju svi najbolje plaćene poslove. Postoje, naravno, veoma uspešni ljudi i preduzetnici iz naših krajeva — među njima i sjajni privatnici koji su napravili ozbiljne poslove, recimo u postavljanju optičke infrastrukture. Ali oni nisu prosek.
Istovremeno, Nemačka više nije ona Nemačka koju pamtimo iz priča prethodnih generacija. Njena ekonomija prolazi kroz ozbiljne probleme. Industrija je pod pritiskom, troškovi života su porasli, stanovanje je skupo, a osećaj sigurnog i neprekidnog ekonomskog napretka više nije tako snažan.
I tu se menja računica.
Ako čovek u Podgorici ima svoj stan, solidan posao i 1.200 ili 1.500 evra mesečno, a drugi u Minhenu zarađuje 3.000 evra i svakog meseca mora da plati visoku kiriju, nije dovoljno samo pogledati njihove plate i zaključiti ko bolje živi.
Treba pitati: koliko im ostane? Koliko slobodnog vremena imaju? Koliko često viđaju porodicu i prijatelje? Mogu li da popiju kafu bez gledanja na sat? Koliko vremena provedu putujući do posla? Imaju li osećaj da rade da bi živeli ili žive da bi radili? I, na kraju, šta poseduju posle dvadeset godina rada?
Tu Crna Gora prvi put posle mnogo vremena postaje ozbiljan konkurent.
Ne tvrdim da je Crna Gora postala Nemačka. Nije. Ne tvrdim ni da se ljudima ne isplati da odu u Nemačku. Za mladog stručnjaka, lekara, inženjera ili nekoga ko želi veliko tržište i međunarodnu karijeru, Nemačka može da pruži mogućnosti koje Crna Gora jednostavno nema.
Tvrdim nešto drugo.
Došlo je vreme kada odlazak u Nemačku više nije automatska karta za bolji život.
Generacija naših roditelja uglavnom nije ni postavljala pitanje gde se bolje živi. Razlika je bila ogromna. Danas to pitanje ima smisla postaviti.
Ako imaš rešeno stambeno pitanje u Crnoj Gori, pristojno zarađuješ, imaš porodicu i prijatelje oko sebe i ne moraš pola prihoda da daješ za krov nad glavom, može da se dogodi nešto što bi pre dvadeset ili trideset godina zvučalo gotovo neverovatno:
da čovek sa manjom platom u Podgorici na kraju meseca ima kvalitetniji život od čoveka sa mnogo većom platom u Minhenu.
Crna Gora zato ne treba da pokušava da pobedi Nemačku nemačkim oružjem. Ne možemo da imamo njenu industriju, tržište od više desetina miliona ljudi niti njene plate.
Ali možemo da imamo nešto drugo: sopstveni krov nad glavom, kraće distance, porodicu, društveni život, more i planinu na sat vremena, sigurnost koju daje imovina i dovoljno dobru zaradu da čovek od svog rada može normalno da živi.
Ako uz to uspemo da podignemo produktivnost, plate i kvalitet institucija, mogla bi da se promeni jedna od najvećih crnogorskih pretpostavki poslednjih pola veka — da je za bolji život neophodno otići.
Možda više nije.
Možda je prvi put došlo vreme da Crnogorac ozbiljno izračuna da li mu je zaista bolje u Minhenu — ili kod kuće.