STAV: Bugarska, Rumunija, Letonija i Litvanija platile ceh malih zarada. Najsposobnije mlado stanovništvo otišlo u EU. Crna Gora Euro modelom to sprječava

Postoji račun koji država može da plati mnogo skuplje od budžetskog deficita. To je račun odlaska ljudi.
Bugarska, Rumunija, Letonija i Litvanija danas su možda najbolji evropski primjeri koliko dugoročno može koštati velika razlika između domaćih zarada i plata koje se za isti ili sličan posao mogu dobiti nekoliko stotina kilometara zapadnije.

Piše: Bojan OBRENIĆ

Kada su Bugarska i Rumunija 2007. ulazile u Evropsku uniju, zakonska minimalna bruto zarada u Bugarskoj iznosila je svega 92 eura, u Rumuniji 114 eura. U Letoniji je bila 172, a u Litvaniji 174 eura. Istovremeno je minimalna zarada u Francuskoj bila 1.254 eura, u Irskoj 1.403, a u Luksemburgu 1.570 eura. Razlika nije bila deset ili dvadeset odsto. Bila je višestruka.
Otvaranjem evropskog tržišta rada ta razlika dobila je vrlo konkretan demografski izraz.
Eurostat pokazuje da je između 1. januara 2004. i 1. januara 2024. broj stanovnika Letonije smanjen za 18 odsto, Bugarske za 17 odsto, Litvanije za 15 odsto, a Rumunije za 11 odsto. Rumunija je u apsolutnom iznosu izgubila oko 2,5 miliona stanovnika, a Bugarska oko 1,3 miliona. Naravno, sav taj pad nije posljedica iseljavanja — važnu ulogu imaju natalitet, mortalitet i starenje stanovništva — ali je migracija bila jedan od ključnih činilaca.
Posebno je upečatljiva Rumunija. Na početku 2024. godine čak tri miliona rumunskih državljana živjelo je u nekoj drugoj državi EU. Oni su činili čak 22 odsto svih građana EU koji žive u drugoj članici Unije. OECD je ranije utvrdio i da je gotovo četvrtina rumunskih emigranata u zemljama OECD-a bila visokoobrazovana.
Izraz „najsposobniji“ nije statistička kategorija. Ali mladi, radno sposobni i obrazovani jesu — i upravo tu podaci postaju upozoravajući.
OECD za Letoniju navodi da je između 2008. i 2017. zemlju napustilo oko 260.000 ljudi, što je odgovaralo 13,5 odsto tadašnje populacije. Više od 80 odsto emigranata bilo je radno sposobno, više od polovine imalo je između 20 i 39 godina, a oko petine visoko obrazovanje. OECD je pritom posebno naveo da niske zarade visokoobrazovanih stvaraju snažan podsticaj za odlazak u države u kojima svoje znanje mogu znatno bolje naplatiti.
Slična priča dogodila se Litvaniji. Između 2001. i 2016. zemlju je napustilo više od 15 odsto stanovništva, a OECD je konstatovao da su mladi posebno skloni iseljavanju i da su razlike u zaradama između Litvanije i bogatijih članica EU bile jedan od glavnih pokretača migracije.
Ali Litvanija danas nudi i drugu polovinu priče.
Kako se jaz u platama smanjivao, migraciona slika počela je da se mijenja. OECD navodi da je posljednjih godina više Litvanaca počelo da se vraća nego što odlazi i da se godišnje vraća između 15.000 i 20.000 ljudi, uglavnom mladih profesionalaca od 30 do 40 godina. Među faktorima koji mogu podstaći povratak OECD navodi i manju razliku u zaradama u odnosu na inostranstvo.
To je lekcija koja je važna za Crnu Goru.
Prosječna neto plata u Crnoj Gori 2020. iznosila je 524 eura. U 2025. prosjek je dostigao 1.012 eura, dok je u julu 2026. prosječna neto zarada iznosila 1.037 eura. Dakle, nominalna prosječna plata je za nekoliko godina praktično udvostručena.
Sada Vlada najavljuje sljedeći korak — „Euro model“, čija je primjena najavljena od januara 2027. Prema objavljenom modelu, minimalna neto zarada trebalo bi da iznosi 1.000 eura za radna mjesta sa osnovnim i nižim obrazovanjem, 1.250 eura za ona sa srednjim i 1.400 eura za radna mjesta sa visokim obrazovanjem. Vlada je 17. septembra saopštila da je usvojila set zakonskih predloga potrebnih za primjenu modela.
Suština takve politike nije samo u tome da zaposleni na kraju mjeseca dobije više novca. Za malu državu mnogo je važnije pitanje može li mladi inženjer, ljekar, programer, ekonomista ili zanatlija u svojoj zemlji da vidi dovoljno dobru ekonomsku perspektivu da odlazak više ne bude jedini racionalan izbor.
Dosadašnje reforme zarada u Crnoj Gori daju određene argumente u tom pravcu, ali i upozorenja. MMF je izračunao da je između kraja 2021. i kraja 2024. registrovana zaposlenost porasla 22 odsto, a neto zarade 88 odsto. Analiza MMF-a zaključuje da su programi „Evropa sad“ doprinijeli smanjenju neprijavljenih zarada i dijelu rasta formalne zaposlenosti. Istovremeno, IMF naglašava da se samo dio rasta zaposlenosti može pripisati tim reformama, jer su značajnu ulogu imali turizam, priliv stanovništva i povoljne spoljne okolnosti.
Tu se nalazi i granica do koje se danas može ići sa tvrdnjom da će „Euro model“ spriječiti iseljavanje.
Namjera i ekonomska logika postoje, ali rezultat još ne postoji — jer model počinje da se primjenjuje 2027. godine.
Iskustva Bugarske, Rumunije, Letonije i Litvanije pokazuju koliko je teško vratiti demografski kapital kada jednom ode. Iskustvo Litvanije pokazuje i da približavanje zarada razvijenijim evropskim zemljama može pomoći povratku ljudi.
Ali plata sama nije dovoljna. MMF upozorava da rast zarada koji dugoročno nije praćen rastom produktivnosti može povećavati inflaciju, narušavati konkurentnost i stvarati fiskalne pritiske. Zato će pravi test crnogorskog modela biti da li veće plate prati više investicija, produktivnija ekonomija, kvalitetnija radna mjesta i održive javne finansije.
Jer za zemlju od nešto više od 600.000 stanovnika najskuplji izvoz nije roba.
Najskuplji izvoz je čovjek kojeg smo školovali dvadeset ili trideset godina, a čije znanje, rad i poreze na kraju dobije neka druga država.
Ako „Euro model“ uspije da učini ostanak u Crnoj Gori ekonomski konkurentnim odlasku, njegov najveći rezultat neće biti samo veća plata na računu.
Biće to ljudi koji nijesu morali da odu.