IZ DRUGOG UGLA – Nakon islandskog „NE“: EU više nije atraktivan projekat za bogate zemlje, ali siromašni Balkan i Crna Gora nemaju bolju alternativu

Da se odmah razumemo: smatram da Crna Gora treba da postane članica Evropske unije. Isto važi i za Srbiju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Moldaviju i Ukrajinu. Za zemlje Zapadnog Balkana evropske integracije, uprkos svim slabostima današnje EU, i dalje predstavljaju najracionalniji politički i ekonomski izbor.

Piše: NINA DIMITRIJEVIĆ

Ali postoji i druga strana priče o Evropskoj uniji koju često ne želimo da vidimo.
Nakon Brexita postalo je jasno da EU više nije projekat koji je podjednako privlačan svim evropskim državama. Island je najbolji primer zemlje koja može sebi da dozvoli da ostane izvan Unije. Interesovanje za članstvo tamo uglavnom raste u periodima velikih ekonomskih i političkih kriza, dok u stabilnijim vremenima podrška evropskim integracijama slabi.
Uostalom, nekim od najbogatijih i najuređenijih zemalja Evrope — Norveškoj, Švajcarskoj i Lihtenštajnu — očigledno ne pada na pamet da se odreknu svog sadašnjeg statusa i priključe Evropskoj uniji. One imaju dovoljno snažne ekonomije, institucije i međunarodnu poziciju da mogu da koriste brojne prednosti evropskog tržišta, a da pritom ostanu izvan političke strukture EU.
To nije slučajno. Bogate, uređene i institucionalno stabilne države imaju luksuz da procenjuju da li im članstvo u EU donosi dovoljno koristi u odnosu na deo suvereniteta koji bi morale da prenesu na Brisel.
Male i siromašnije države Balkana taj luksuz uglavnom nemaju.
Istovremeno, Evropska unija danas nije ona politička i ekonomska sila kakva je delovala pre desetak ili petnaest godina. Odlazak Angele Merkel označio je kraj jedne političke epohe, evropske privrede suočavaju se sa ozbiljnim problemima konkurentnosti, a globalna utakmica sve više se vodi između tehnološki dominantnih Sjedinjenih Američkih Država i Kine.
Evropa rizikuje da u tom novom svetu postane drugorazredni geopolitički igrač ukoliko ne pronađe novi model ekonomskog rasta, tehnološkog razvoja i zajedničke politike.
Ipak, iz ugla Crne Gore zaključak ostaje isti.
Možemo kritikovati Evropsku uniju, možemo govoriti o njenoj birokratiji, slabostima i krizama, ali moramo biti svesni sopstvene pozicije. Crnoj Gori je potrebna sigurnost evropskog pravnog i ekonomskog prostora, snažnije institucije, pristup velikom tržištu i jasna geopolitička pripadnost.
Zato paradoks evropskih integracija danas izgleda ovako: što je neka evropska država bogatija i stabilnija, lakše može sebi da dozvoli da kaže Briselu „ne“. Što je država institucionalno slabija i ekonomski ranjivija, članstvo u EU joj je potrebnije.
Za Crnu Goru, dakle, Evropska unija možda više nije idealan projekat.
Ali je i dalje ubedljivo najbolja opcija koju imamo.